Gigant koga vise nema...

Kad se iz centra krene prema Dankovu, prodje kolonija i predje pruga ne moze da se ne prodje pored kapija fabrike stofa koje su od kad znam za sebe bile zakljucane i zatvorene. Iako je tamo bilo zaposleno vise od pola moje uze porodice od dede i obe babe, preko majke, tetke i strine nikada nisam imala priliku da udjem u fabricki krug ni u zlatno doba dok je radila a ni posle, pa je moja znatizelja tako i rasla. U dve vile i u zgradi na kapiji, na spratu i u prizemlju, su zivele izbegle i socijalno ugrozene porodice i prostor je i tada bio u jako losem stanju, ali je njihovim izlaskom konacno sve propalo. Po njihovoj selidbi se do vila moglo prici, uci u njih i razgledati, postale su popularne za fotografisanje mladenaca i raznih foto sesija, dok je zgrada na kapiji do skoro bila sve vreme zakljucana. Jedina odrzavana je preostala treca vila u kojoj je bio smesten lekar i laboratorija i gde su se lecili svi zaposleni a koja je prosla proces restitucije i vracena je potomcima vlasnika fabrike.

Iza trece vile se pruza i fudbalski stadion "Tekstilac", sa takodje napustenim pratecim prostorijama, ali jos uvek upotrebljiv za lokalne sportske rekreativce i skolice fudbala i drugih sportova.

Zvanicnih informacija o stofari na internetu ima jako malo i do njih se tesko dolazi, a dedinih knjiga i spisa o istorijatu fabrike vise nemam, pa evo sta sam uspela da iskopam:

Dimitrije – Mita Teokarevic sa sinovima Vladom, Lazom i Slavkom podigao je 1921. Godine u Paracinu sopstvenu fabriku. Zapravo, on je za sebe zadrzao fabriku gajtana u Stojkovcu, kasnije u Vucju a u Paracinu osnovao preduzece pod nazivom “Vlada Teokarevic i komp.” Sinovi Mite Teokarevica su bili dobro pripremljeni za industrijalce. Svi su se obrazovali u Nemackoj, Francuskoj, Belgiji i Engleskoj. Tamo su izucili najmoderniju tehnologiju tekstilne industrije i to svoje znanje primenili i u novoj fabrici. Industrija Teokarevic je vrlo brzo osvojila proizvodnju svih vrsta vunenih tkanina, a orijentacija je bila na sigurno Ministarstvo vojske, kojem isporucuje tkanine i gotove modele. (https://sr.wikipedia.org/wiki/Влада_Теокаревић_и_комп.)

Razglednica: Industirja vunenih tkanina Vlada Teokarevic i komp.

Fabrika je imala predionice engleskog sistema gde su prerađivani serž, lister, moher (od angora koze) i alpaka (od dlake kordiljerske lame). Ovo je tada bio najmoderniji tekstilni koncern na Balkanu, čiji se kvalitet morao meriti sa britanskom industrijom tekstila. Uvozili su vunu iz Australije i Novog Zelanda, a imali su mašine engleske i nemačke proizvodnje. Slavko Teokarević je živeo u kući "američkog stila". Fabrika u Paraćinu je imala bazen i teniski teren za radnike - što je takođe bio engleski uzor.

Vrednost celokupne imovine Teokarevića procenjena je 1925. godine na 45 miliona dinara, dok je samo imovina fabrike štofa u odnosu na 1922. dvostruko porasla. Firmi je 1928. pristupio i Vladin sestrić, inž. Predrag Nikolić, takođe školovan u Engleskoj, koji je doneo pet miliona dinara u novcu i mašinama. Porodičnoj industriji Teokarevića najviše je pomogla protekcionistička politika države prema domaćoj industriji, pošto su domaći proizvođači bili zaštićeni visokim carinama. Kompanija je posle Drugog svetskog rata prešla u državnu svojinu, i dobila ime „Branko Krsmanović". Vlada Teokarević je posle rata bio uhapšen, ali je kasnije pušten iz zatvora i umro sedamdesetih godina 20. Veka

(Ranka Gašić, Leskovački zbornik XLVIX, Narodni muzej - Leskovac, 2009.)

Posle Drugog svetskog rata fabrika je imala oko 3000 zaposlenih, da bi taj broj kasnije opao. Za vreme prvog stecaja 1997. je imala manje od 2000 radnika.

Do bombardovanja 1999. vile su koliko toliko koriscene i imale svoju namenu: Vila 1: ambulanta, laboratorija, bibloteka, kancelarije sluzbe za zastitu na radu i sindikata. Vila 2: komercijala. Vila 3: obdaniste za decu radnika i prostorije u kojima se okupljao fabricki sah klub.

1999. su u vile smestene izbeglice sa Kosova i druga socijalno ugrozena lica. Po njihovom izlasku vile su potpuno unistene.

Iz arhive: Vila 2

Iz arhiva: Vila 3

Detalj tavanice

Zadnji ulaz Vila 3

Odjeci raskosa, Vila 3

U novije vreme, pre početka tranzicije, godišnje fabrika je proizvodila dva i po miliona metara tkanine od najkvalitetnije australijske vune, 350.000 komada konfekcijskih proizvoda i oko 170.000 komada trikotažnih odevnih predmeta. Preko 65 odsto proizvodnje je odlazilo na inostrano tržište.

Bila je licencirani partner Međunarodnog sekreterijata za vunu sa pravom da nosi zaštitni znak WOOLMARK.

Proizvodnja je stala 2010. godine. Svi pokusaji lokalne samouprave, ukljucujuci i iniciranje stecaja, nisu uspeli i revitalizacija proizvodnje se nije dogodila. Proglasenjem bankrotstva vise nema nikakvog plana reorganizacije niti stofara postoji kao privredni subjekt.

(http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.phpyyy=2012&mm=06&dd=07&nav_id=646567)

Iz arhive: Pogled na zgradu uprave, kotlarnicu i "energetiku'

Crnica kroz fabricki krug

Prosla sam pored glavne kapije fabrike u Kajmakcalanskoj i primetila da je odskrinuta. Prvo mi je palo na pamet da je neko dolazio i zaboravio da je zatvori. Fabriku je zadnjih godina delimicno kupio izvesni Italijan, pa je opet prodata, pa se procula je neki biznismen iz Turske otkupio delove fabrike, u nameri da proizvodi konac. Pomislila sam kako bi bilo super uci i razgledati bez obzira sto je sve propalo i u jako losem stanju, a onda mi je u oci pala zgrada na kapiji, i ona urusena, izbijenih futera na oba sprata, polomljenih prozora i sa nesto suta i smeca ispred. Odlucila sam da udjem po cenu da me neko vrati, znatizelja je bila velika. Preko puta fabrike se nalazila fabricka menza koja je otkupljena odavno, i sada je tu benzinska pumpa, market i sala za proslave u vlasnistvu kompanije Mihajlovic. Ako neko sa te strane dovikne da se vratim tako cu i uraditi.

Otvorila sam kapiju malo sire i usla. Prvo sam videla da nema mosta preko Crnice koji je spajao glavnu kapiju i ostatak proizvodnje. Portirske prostorije i zgrada su bili potpuno napusteni i razbijeni... Sve je bilo otvoren i nalik na scenografiju za horor film. Eto zasto je kapija otvorena - shvatila sam odusevljena i razocarana istovremeno. Nema dalje.

Desno je stajala vila 1, jos uvek sredjena i opasana visokom ogradom. Levo se verovatno moglo ici prema ostalim dvema vilama, ali je staza bila neporhodna zbog neodrzavane trave. Usla sam pod dugacak trem zgrade na kapiji, zavirila u napustene prostorije i fotografisala.