Dankovo city ili Ne jurim ja pokemone, jure oni mene!

Posle neplaniranog pit stop-a u Stofari nastavila sam gde sam krenula, dublje u naselje Dankovo. Stofara sa svim njenim pratecim objektima: radnickom menzom, vilama, stadionom koji se pruzaju duz kaldrmisane Kajmakcalanske ulice jedan za drugim, jesu obelezje ovog kraja, ali nije to sve. Dankovo je jedan od najinteresantnijih krajeva grada, a dovoljno blizu centru.

Dok sam ranije prolazila ovuda, na putu do drugarice ili na putu ka Moravi kada sam sa tatom isla na pecanje, naselje sam videla samo povrsno.

Domacinski kraj Dankovo, spoj sela i grada. Prizemne kuce u paralelnim ulicama, sa dosta starinskih i nazalost propalih, ali i onih novijih, lepo odrzavanih. Kao stvoreno za setnju, a okolo njive i polja kojih nisam ni bila svesna da postoje, kao ni da su takoreci na dohvat ruke. Na 15 minuta od centra potpuna promena, suptilna i pitoma.

Danska ulica ima mali prekid, mesto na kom puca pogled na polja i odakle se vidi jedan od najlepsih zalazaka sunca. Zastala sam da ga fotografisem i mobilnim telefonom, kada se prema meni zatrcalo nekoliko decaka i, onako zadihani i srecni, pitali me da li ja to jurim Pokemone, a onda mi trazili da im pokazem telefon. Zatecena i zbunjena, rekla sam im da ne igram Pokemon go igricu, na sta su se oni razocarano vratili jurcanju za loptom, a ja sam nastavila setnju i dugo se jos smejala.

U toj prvoj setnji posvetila sam se samo velikim ulicama, dok sam deo sa poljima samo okrznula pogledom, odlucna da najpre malo bolje proucim poljske puteve koji su ubelezeni na Google mapi i da se vratim “za videla”. Vec je krenulo da se smrkava…