Ostar rez

Da, bio je to ostar rez... jos jedan pocetak kome je dosao kraj.

Baceni kilometri skoro pa u vodu, bacene fotke (ne bespovratno), bacene misli...

Godinu dana u stanju mirovanja, ali apsolutnog. Kapitulacija i povlacenje ni sama ne znam pred cime.

Novembar 2017, budjenje... Budjenje licnog proleca u Novembru, ponovo akcija.

Setnja... fotke, fotke... Za sad akcija nije prestala, ovi redovi su mala siguracija da ne prestane nikad, ako opet malo uspori kao sada, oni su motivacija da se odrzi i ne zapusti.

Pokusacu... moram. Od stanja pre ovoga nema goreg, a od ovog sada ima bolje. Bilo je bolje pre par meseci, ali bice jos bolje opet i opet i opet...

Ovo sam ja... necu da me pojede mrak!

Dankovo city ili Ne jurim ja pokemone, jure oni mene!

Posle neplaniranog pit stop-a u Stofari nastavila sam gde sam krenula, dublje u naselje Dankovo. Stofara sa svim njenim pratecim objektima: radnickom menzom, vilama, stadionom koji se pruzaju duz kaldrmisane Kajmakcalanske ulice jedan za drugim, jesu obelezje ovog kraja, ali nije to sve. Dankovo je jedan od  najinteresantnijih krajeva grada, a dovoljno blizu centru.

Dok sam ranije prolazila ovuda, na putu do drugarice ili na putu ka Moravi kada sam sa tatom isla na pecanje, naselje sam videla samo povrsno.

Domacinski kraj Dankovo, spoj sela i grada. Prizemne kuce u paralelnim ulicama, sa dosta starinskih i nazalost propalih, ali i onih novijih, lepo odrzavanih. Kao stvoreno za setnju, a okolo njive i polja kojih nisam ni bila svesna da postoje, kao ni da su takoreci na dohvat ruke. Na 15 minuta od centra potpuna promena, suptilna i pitoma.

Danska ulica ima mali prekid, mesto na kom puca pogled na polja i odakle se vidi jedan od najlepsih zalazaka sunca. Zastala sam da ga fotografisem i mobilnim telefonom, kada se prema meni zatrcalo nekoliko decaka i, onako zadihani i srecni, pitali me da li ja to jurim Pokemone, a onda mi trazili da im pokazem telefon. Zatecena i zbunjena, rekla sam im da ne igram Pokemon go igricu, na sta su se oni razocarano vratili jurcanju za loptom, a ja sam nastavila setnju i dugo se jos smejala.

U toj prvoj setnji posvetila sam se samo velikim ulicama, dok sam deo sa poljima samo okrznula pogledom, odlucna da najpre malo bolje proucim poljske puteve koji su ubelezeni na Google mapi i da se vratim “za videla”. Vec je krenulo da se smrkava… 

Zivopisna kuca u Dankovu -jul 2016.

Detalj - Dankovo jul 2016.

 Dankovo jul 2016.

 Dankovo jul 2016.

 Dankovo jul 2016.

 Dankovo jul 2016. 

Zanimljiva jela - Dankovo jul 2016.

Kao da sam negde u Vojvodini - Dankovo jul 2016

Dankovo - jul 2016.

Mozda suncokreti kriju pokemone - Dankovo jul 2016.

Gigant koga vise nema...

Kad se iz centra krene prema Dankovu, prodje kolonija i predje pruga ne moze da se ne prodje pored kapija fabrike stofa koje su od kad znam za sebe bile zakljucane i zatvorene. Iako je tamo bilo zaposleno vise od pola moje uze porodice od dede i obe babe, preko majke, tetke i strine nikada nisam imala priliku da udjem u fabricki krug ni u zlatno doba dok je radila a ni posle, pa je moja znatizelja tako i rasla. U dve vile i u  zgradi na kapiji, na spratu i u prizemlju, su  zivele izbegle i socijalno ugrozene porodice i prostor je i tada bio u jako losem stanju, ali je njihovim izlaskom konacno sve propalo. Po njihovoj selidbi se do vila moglo prici, uci u njih i razgledati, postale su popularne za fotografisanje mladenaca i raznih foto sesija, dok je zgrada na kapiji do skoro bila sve vreme zakljucana. Jedina odrzavana je preostala treca vila u kojoj je bio smesten lekar i laboratorija  i gde su se lecili svi zaposleni a koja je prosla proces restitucije i vracena je potomcima vlasnika fabrike. 

Iza trece vile se pruza i fudbalski stadion "Tekstilac", sa takodje napustenim pratecim prostorijama, ali jos uvek upotrebljiv za lokalne sportske rekreativce i skolice fudbala i drugih sportova.

Zvanicnih informacija o stofari na internetu ima jako malo i do njih se tesko dolazi, a dedinih knjiga i spisa o istorijatu fabrike vise nemam, pa evo sta sam uspela da iskopam:

Dimitrije – Mita Teokarevic sa sinovima Vladom, Lazom i Slavkom podigao je 1921. Godine u Paracinu sopstvenu fabriku. Zapravo, on je za sebe zadrzao fabriku gajtana u Stojkovcu, kasnije u Vucju a  u Paracinu osnovao preduzece pod nazivom “Vlada Teokarevic i komp.” Sinovi Mite Teokarevica su bili dobro pripremljeni za industrijalce. Svi su se obrazovali u Nemackoj, Francuskoj, Belgiji i Engleskoj. Tamo su izucili najmoderniju tehnologiju tekstilne industrije i to svoje znanje primenili i u novoj fabrici. Industrija Teokarevic je vrlo brzo osvojila proizvodnju svih vrsta vunenih tkanina, a orijentacija je bila na sigurno Ministarstvo vojske, kojem isporucuje tkanine i gotove modele.  (https://sr.wikipedia.org/wiki/Влада_Теокаревић_и_комп.)

Razglednica: Industirja vunenih tkanina Vlada Teokarevic i komp.

Fabrika je imala predionice engleskog sistema gde su prerađivani serž, lister, moher (od angora koze) i alpaka (od dlake kordiljerske lame). Ovo je tada bio najmoderniji tekstilni koncern na Balkanu, čiji se kvalitet mo­rao meriti sa britanskom industrijom tekstila. Uvozili su vunu iz Australije i Novog Zelanda, a imali su mašine engleske i nemačke proizvodnje. Slavko Teokarević je živeo u kući "američkog stila". Fabrika u Paraćinu je imala bazen i teniski teren za radnike - što je takođe bio engleski uzor.

Vrednost celokupne imovine Teokarevića procenjena je 1925. godine na 45 miliona dinara, dok je samo imovina fabrike štofa u odnosu na 1922. dvostruko porasla. Firmi je 1928. pristupio i Vladin sestrić, inž. Predrag Nikolić, takođe školovan u Engleskoj, koji je doneo pet miliona dinara u novcu i mašinama. Porodičnoj industriji Teokarevića najviše je pomogla protekcionistička politika države prema domaćoj industriji, pošto su domaći proizvođači bili zaštićeni visokim carinama. Kompanija je posle Drugog svetskog rata prešla u državnu svojinu, i dobila ime „Branko Krsmanović". Vlada Teokarević je posle rata bio uhapšen, ali je kasnije pušten iz zatvora i umro sedamdesetih godina 20. Veka

(Ranka Gašić, Leskovački zbornik XLVIX, Narodni muzej - Leskovac, 2009.)

Posle Drugog svetskog rata fabrika je imala oko 3000 zaposlenih, da bi taj broj kasnije opao. Za vreme prvog stecaja 1997. je imala manje od 2000 radnika.

Do bombardovanja 1999. vile su koliko toliko koriscene i imale svoju namenu: Vila 1: ambulanta, laboratorija, bibloteka, kancelarije sluzbe za zastitu na radu i sindikata. Vila 2: komercijala. Vila 3: obdaniste za decu radnika i prostorije u kojima se okupljao fabricki sah klub. 

1999. su u vile smestene izbeglice sa Kosova i druga socijalno ugrozena lica. Po njihovom izlasku vile su potpuno unistene. 

Iz arhive: Vila 2

Iz arhiva: Vila 3

Detalj tavanice

Zadnji ulaz Vila 3 

Odjeci raskosa, Vila 3

U novije vreme, pre početka tranzicije, godišnje fabrika je proizvodila dva i po miliona metara tkanine od najkvalitetnije australijske vune, 350.000 komada konfekcijskih proizvoda i oko 170.000 komada trikotažnih odevnih predmeta. Preko 65 odsto proizvodnje je odlazilo na inostrano tržište.

Bila je licencirani partner Međunarodnog sekreterijata za vunu sa pravom da nosi zaštitni znak WOOLMARK.

Proizvodnja je stala 2010. godine. Svi pokusaji lokalne samouprave, ukljucujuci i iniciranje stecaja, nisu uspeli i revitalizacija proizvodnje se nije dogodila. Proglasenjem bankrotstva vise nema nikakvog plana reorganizacije niti stofara postoji kao privredni subjekt.

(http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.phpyyy=2012&mm=06&dd=07&nav_id=646567)

Iz arhive: Pogled na zgradu uprave, kotlarnicu i "energetiku'

Crnica kroz fabricki krug

Dve baste

Kod babe i dede u dvoristu oduvek su bile dve baste… dedina povrtna gde je sadio, brckao, kako su on I baba to zvali, svakakvo povrce, i babina sa prednje strane kuce, pomalo divlja i uvek puna raznolikog  cveca i ukrasnog rastinja, jer se baba nikad nije previse zamarala plevljenjem korova nego je tako “terala” bastu na prirodno. 

Deda je osim klasicnog povrca: sargarepe, paradajza, krastavaca, luka, a u basti uvek imao i briselski kupus i dzinovske duge tikvice, kupio je i magicne sadnice jabuka cije su reklame obecavale savrsene plodove posle samo 5 godina. Svake godine je sadio i trudio se, to mu je bila preokupacija.

Ne magicne jabuke... obican "Zlatni delises"

Pored rasada povrca svakog proleca je imao zadatak I da kupi tone sadnica petunija, Lepog Jove i muskatli u puno boja, sto je on uz dosta gundjanja i radio, jer “to se ne jede”  ali se ipak na kraju se jos  i sam vracao i dokupljivao kako ko dobije neku novu boju. Tako su oboje svakog proleca pokretali bastenski projekat, a nase je bilo da se divimo i da hvalimo, i primetimo kad nesto poraste koji centimetar.

Babine "Bombonice"